Izvor bez vode

Biblija nikad nije negovala izraz samovoljnog tumačenja... "nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi" (2. Petrova 1,20.21). Već se u apostolsko doba pojavila opasnost "samovoljnog tumačenja" Biblije, jer je i tada u njoj bilo "neke stvari teške razumeti, koje nenaučeni i neutvrđeni izvrću, kao i ostala pisma, na svoju pogibao" (2. Petrova 3,16). Zato se Biblija ne može ni pisati ni razumeti, dok njeni pisci i čitaoci ne prime "silu Duha Svetoga" (Dela apostolska 1,. Sveti Duh je nadahnuo Bibliju, i bez Njegove pomoći niko je ne može pravilno ni razumeti niti tumačiti. Svaki onaj koji je samovoljnim tumačenjem "izvrće", čini to "na svoju pogibao".

Apostol Jovan bio je poslednji pisac Biblije, ali ni on nije bio samovoljni tumač, već svedok koji "svedoči reč Božju i svedočanstvo Isusa Hrista, što god vide" (Otkrivenje 1,2). Takav svedok bio je i apostol Petar koji je zajedno sa Jovanom ovako rekao za Hrista: "Nego smo sami videli slavu njegovu" (2. Petrova 1,16). Za celu Bibliju se može reći: "Ovo govori Sveti, Istiniti." (Otkrivenje 3,7) Bibliju su opisali svedoci, i pisali su ono što su "čuli i videli svojim očima" (1. Jovanova 1,1). U Bibliji imamo "toliku gomilu svedoka" (Jevrejima 12,1) da je pravo čudo ne biti zahvaćen blagoslovom nadzemaljske i duhovne radosti. Biblija je "svedočanstvo Isusovo" (Otkrivenje 19,10), zato što svim njenim piscima "javljaše Duh Hristov u njima" (1. Petrova 1,11). Apostol Petar je u ime svih apostola i Hristovih učenika na saboru Sedamdesetorice (Sinedriona) kazao: "Mi ne možemo ne govoriti što videsmo i čusmo." (Dela apostolska 4,20) Kao svedok Isusa Hrista postavio je hrišćansko pravilo bezuslovne večnosti Božje reči: "Većma se treba Bogu pokoravati negoli ljudima." (Dela apostolska 5,29)

Biblija je Božja reč neposredno data čoveku (4. Mojsijeva 12,. Biblija nije nastala zapisivanjem usmenog predanja - prenošenjem njenih svetih istina od kolena na koleno. Ona nije nastala "po kazivanju čovečijem, po nauci sveta" (Kološanima 2,. Svaki biblijski pisac pisao je svoj spis ili poruku kao Mojsije - tek onda kad Bog "metnu usred njih Sveti Duh svoj" (Isaija 63,11). Piscu poslednje knjige u Bibliji, Gospod Isus Hristos rekao je isto što i prvom: "Napiši dakle šta si video, i šta je i šta će biti potom." (Otkrivenje 1,19)

Biblija se bori za veru koja je jedanput zauvek predata svetima (Judina poslanica 3). Ona potvrđuje reči apostola Pavla: "Jer ja primih od Gospoda što vam i predadoh." (1. Korinćanima 11,23) Iz rimskog zatvora apostol neznabožaca pisao je poslanicu Timotiju, mladom starešini i propovedniku efeske crkve, o značaju Svetog pisma - Biblije, zaklinjući ga: "Propovedaj reč... umoli sa svakim snošenjem i učenjem; Jer će doći vreme kad zdrave nauke neće slušati, nego će po svojim željama nakupiti sebi učitelje kao što ih uši svrbe. I odvratiće uši od istine, i okrenuće se ka gatalicama." (2. Timotiju 4,2-4)

Apostol Petar dodaje: "A bijaše i lažnih proroka u narodu, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će uneti jeresi pogibli, i odricaće se gospodara koji ih iskupi i dovodiće sebi naglu pogibao." (2. Petrova 2,1) Dva istaknuta apostola znala su da će posle njihovog odlaska ući u hrišćanske redove "teški vuci koji neće štedeti stada" učeći "izvrnutu nauku da odvraćaju učenike sa sobom" (Dela apostolska 20,29.30). Čitav svet je svedok ispunjenja ovih reči. Ljudsko predanje i tradicija još uvek se stavljaju iznad Božje reči - Biblije.

"Odvraćanje ušiju od istine" značilo je odbacivanje "zdrave nauke" Biblije, a "okretanje ka pričama" "po predanju starih" (Marko 7,5) značilo je prihvatanje ljudske reči umesto Božje. "Odricanje od Gospodara" značilo je odricanje od Božjih zapovesti, a naročito prihvatanje izmene četvrte koja govori o Božjoj vlasti nad svetom koji je stvorio. U Bibliji se o predanju govori kao o nauci kojom se menjaju Božje zapovesti. Bog je naložio Mojsiju da se čuva originalni spis njegovog Zakona govoreći: "Ništa ne dodajte k reči koju vam ja zapovedam, niti oduzmite od nje, da biste sačuvali zapovesti Gospoda Boga svojega koje vam ja zapovedam." (5. Mojsijeva 4,2) Gotovo iste reči Hristos je ponovio poslednjem biblijskom piscu apostolu Jovanu: "Svedočim svakome koji čuje reči proroštva knjige ove: ako ko dometne ovome, Bog će nametnuti na njega zla napisana u ovoj knjizi; i ako ko oduzme od reči knjige proroštva ovoga, Bog će oduzeti njegov deo od knjige života, i od grada svetoga, i od onoga što je napisano u ovoj knjizi." (Otkrivenje 22,18.19) Verska tradicija je zbir verskih mišljenja i shvatanja ljudi, prakse i običaja koji su nastali oduzimanjem i dodavanjem Božjoj reči.

Skriveni cilj predanja oduvek se sastojao u navođenju na odricanje od Gospodara i Spasitelja sveta Isusa Hrista ukidanjem Njegovih zapovesti. Da bi Hristovim učenicima nametnuli svoju, ljudsku vlast umesto Božje, fariseji, sveštenici i književnici, Hristovi savremenici, ukidali su Božju zapovest, a postavljali ljudske uzdižući time svoj, a ne Božji autoritet. Čak su posredno ukoravali samog Hrista pitanjem: "Zašto tvoji učenici ne žive kao što nam je ostalo od starih, nego jedu hleb neumivenim rukama?" (Marko 7,5) Prema običaju od starine, fariseji i književnici prali su ruke "do lakata držeći se onoga što im je ostalo od starih" (stih 3).

Na Hristovim usnama odmah su se našle reči iz Biblije, jedino merilo istine. Odgovorio im je u punom skladu sa Biblijom: "Dobro je prorokovao Isaija za vas licemere kao što je pisano: ovi ljudi usnama me poštuju, a srce njihovo daleko stoji od mene; no zaludu me poštuju učeći naukama, zapovestima ljudskim... Jer ostaviste zapovesti Božje, a držite običaje ljudske." (Marko 7,6.7.

Hristos je govorio "kao što je napisano", jer je znao da se "pismo ne može pokvariti" (Jovan 10,35). Posle četrdesetodnevnog posta u pustinji, nije hleba radi želeo da ostavi Božju reč, već je podvukao: "Napisano je: Neće živeti čovek o samom hlebu." (Luka 4,4) Biblija je pismo a ne predanje. Isus ni za sva carstva ovoga sveta nije hteo da ukine ni prvu ni poslednju zapovest iz Zakona. Božanskim autoritetom odgovorio je. "U pismu stoji: Poklanjaj se Gospodu, Bogu svome, i njemu jedinome služi." (Luka 4, Drugi Luciferov napad zasnivao se na samoj Bibliji! Ipak, bila je to "izvrnuta nauka", jer je navodeći jedan biblijski tekst izostavio iz njega jednu važnu reč, čime je izmenio čitav njegov smisao. Međutim, Hristos je bio spreman! Ponovo je odgovorio rečima iz Biblije: "Ali i to stoji napisano: Nemoj kušati Gospoda, Boga svojega!" (Matej 4,7)

Hristos je citirao Božju reč, Bibliju. Prema Hristu samo glas Biblije je glas Božji. Ići za glasovima ranijih ili kasnijih verskih predanja znači ići za "onima od kojih nema spasenja" (Jeremija 2, i kopati studence - "studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode" (Jeremija 2,13).

Hristos je raspolagao silom, jer se držao Božje reči, a na kraju, kao Pobednik nad smrću i grehom, objavio je svoju večnu vlast: "Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji." (Matej 28,18) Hristos je jedini koji danas ima "ključ Davidov, koji otvori i niko ne zatvori, koji zatvori i niko ne otvori" (Otkrivenje 3,7). Ključevi su simbol vlasti: "U vlasti su Gospodu vrata smrtna." (Psalam 68,20) Hristos nije došao na svet da nekom preda svoju nauku. Svojim učenicima nije dao vlast "na nebu i na Zemji" da menjaju Božiji zakon i naredbe, nego zadatak: "Idite i naučite sve narode." (Matej 28,19) Apostol Petar je primio nalog od samoga Gospoda ne da vlada, nego da uči: "Reče mu Isus: pasi ovce moje!" (Jovan 21,17) Biblija je prava paša za Hristovo stado.

Veran Učiteljevom nalogu, apostol Petar je poučavao mlađe rečima: "Pasite stado Božje koje vam je predato i nadgledajte ga, ne silom, nego dragovoljno, i ne za nečist dobitak, nego iz dobra srca, i ne kao da vladate onima koji su vam u deo povereni, nego budite ugled stadu." (1. Petrova 5,2.3) Crkvenim pastirima dat je nalog da uče stado "kako se treba vladati u kući Božjoj" učeći ih Hristovoj nauci koja je u novozavetnoj Crkvi stvarni i jedini "stub i tvrđa istine" (1. Timotiju 3,15). Njihovo učenje nije bilo predanje, nego Jevanđelje, ne ljudsko mišljenje o Bogu, već reč Božja. Crkva nije dobila od Isusa vlast da menja Božje zapovesti i naredbe, i sve to opravdava običajima i ljudskim shvatanjima.

Ako su ljudi ikad "istinu Božju zamenili lažju", to su učinili onda kad "većma poštovaše i poslužiše tvar nego Tvorca" (Rimljanima 1,25). Božje najsjajnije stvorenje je Sunce. Ono je sijalo istom slavom i u prohujalim vekovima kao što sija i danas, ali i ljudi su ostali isti! Pre i posle velikih voda Potopa, ljudi su svojim odredbama ukidali Božje zapovesti. Prva poslepotopna generacija graditelja hramova posvetila je hram Suncu kao stvorenju umesto Bogu kao Stvoritelju: "Posle rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu, čiji će vrh do neba stići, da stečemo sebi ime." (1. Mojsijeva 11,4)

Njihov duhovni predak Kajin takođe je želeo da sačuva svoje ime. U svom bogosluženju zamenio je jagnje - simbol Hrista kao Spasitelja sveta - plodovima zemlje, i odbacio Stvoritelja odlazeći "istočno od Edema". 1. Mojsijeva 4,16) Proglasio je Sunce simbolom Boga i počeo da mu služi na idolopoklonički način. I njegovi potomci obožavali Sunce i zato "potamne nerazumno srce njihovo" (Rimljanima 1,21). Sjaj Sunca potamnio je njihova srca i um.

Graditelji koji su hteli da izgrade kulu do neba započeli su taj posao da bi stekli sebi ime. Poduhvat im je propao. Razišli su se po celoj Zemlji, ali nisu prestali da obožavaju Sunce. Njihov uticaj bio je tako jak da je Bog čak svome izabranom narodu morao da uputi strogu opomenu: "Zato čuvajte dobro duše svoje; jer ne videste nikakoga lika u onaj dan kada vam govori Gospod na Horivu isred ognja... i da ne bi podigavši oči svoje k nebu i videvši Sunce i Mesec i zvezde, svu vojsku nebesku, prevario se i klanjao im se i služio im; jer ih Gospod Bog tvoj dade svim narodima pod celim nebom." (5. Mojsijeva 4,15.19)

Da se izrailjski narod držao Božjeg zakona i propisa a ne ljudskih, nikad se ne bi klanjao Suncu i nebeskim telima gradeći od njih idole. Dobro su poznavali prvu zapovest iz Zakona: "Ja sam Gospod, Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga; nemoj imati drugih bogova uza me", i drugu: "Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi ispod zemlje... Nemoj im se klanjati niti im služiti." (2. Mojsijeva 20,2-5) Prihvatajući običaje okolnih neznabožačkih naroda - poklonika Sunca - ostavili su večne Božje zapovesti. Biblija govori da su i oni prinosili zemaljske darove Suncu "na ulazu u hram Gospodnji" i klanjali se "Suncu prema istoku" (Jezekilj 8,16).

Heliolatrija (idolopoklonstvo Suncu) starog Izrailjskog naroda opisana je u Bibliji najcrnjom bojom: "Pomešaše se sa neznabošcima, i naučiše dela njihova. Stadoše služiti idolima njihovim, i oni im biše zamka. Sinove svoje i kćeri svoje prinosiše na žrtvu đavolima. Prolivaše krv pravu; krv sinova svojih i kćeri svojih, koje prinošahu na žrtvu idolima Hananskim." (Psalam 106,35-38)

Sunce je bilo tradicionalni vrhovni bog neznabožaca. Čak je i prva generacija hrišćana u Rimskom carstvu pala pod uticaj obožavalaca Sunca. I pored delovanja hrišćanstva, kult Sunca u Rimskom carstvu jačao je iz generacije u generaciju i prelazio od oca na sina u onim porodicama koje nisu temeljno poznavale Hristovu nauku. Neki od kasnijih učitelja iz mlade hrišćanske crkve radije su se prihvatali vladarskog žezla nego li pastirskog štapa, i grčke filozofije nego li Hristove nauke. Crkveni oci počeli su da propovedaju potomcima više mit nego Božju reč, više vlast nego istinu i zdravu Hristovu nauku. Mnogi su postali ugledni filozofi koji su učili taštu prevaru, naslanjajući se na ljudska predanja, na osnove sveta a ne na Hrista (Kološanima 2,.

Najznačajnije samovlasno tumačenje Jevanđelja ogledalo se u prihvatanju prvoga dana sedmice za bogoslužbeni dan. Sve veći broj nenaučenih hrišćana počeo je da svetkuje nedelju. Odlukama crkvenih sabora sva obeležja svetosti sedmog dana - Subote - preneta su na nedelju, prvi dan sedmice sa željom da se postigne saglasnost sa neznabožačkim svetom koji je svetkovao dan koji je u Rimu bio posvećen bogu Sunca ili Mitri. Rimski car Konstantin 321. godine zakonski je potvrdio svetkovanje nedelje kao "časnog dana Sunca".

U Bibliji ne postoji ni nagoveštaj bilo kakve promene zapovesti o svetkovanju Subote - četvrte Božje zapovesti. Biblija ne poznaje i ne priznaje nikakvu uredbu ili odluku kojom se menja bilo koja Božja zapovest. Biblija još uvek smatra pravim hrišćanima samo one "koji drže zapovesti Božje i veru Isusovu" (Otkrivenje 14,12). Još uvek "ostaje, dakle, subotni odmor narodu Božjem" (Jevrejima 4,9). Još uvek ova sveta knjiga govori: "Ljubazni! Starajući se jednako da vam pišem za opšte vaše spasenje, bi mi potrebno da vam pišem moleći da se borite za pravednu veru, koja je jedanput dana svetima." (Judina poslanica 3)

Biblija još uvek govori kao što govori Bog, a ne ljudi. Subota je znak vernosti i poštovanja Stvoritelja, a ne stvorenja ili stvari, i tako će večno ostati. Biblija i samo Biblija je "stub i tvrđa istine", a to je i Crkva koja uči i tvori iz Biblije onako "kako je napisano".

Svima koji zbog svog dosadašnjeg nepoznavanja Božje reči osećaju "žalost koja je po Bogu donosi za spasenje pokajanje" (2. Korinćanima 7,10), Biblija govori: "Ne gledajući dakle Bog na vremena neznanja, sad zapoveda svima ljudima svuda da se pokaju." (Dela apostolska 17,30)

Kada bi samo ljudi bili spremni da predanja, tradiciju, pretpostavke, zamjene sa onim "Tako kaže Gospod", koliko bi više svjetlosti bilo u našem svijetu.
Ali, oni koji su iskreni i koji žele da znaju šta je istina, imaju dovoljno prilika da tu istinu upoznaju i slijede! A i ovaj tvoj tekst je jedna od njih.